Hej, može biti i lako!

Kad predugo živiš u neizvesnosti, polako zaboraviš kako izgleda tlo koje se ne pomera pod nogama. Naviknuta na to da je svaka reč potencijalna zamka, svaki zarez šifra koju treba razbiti, a svaka tišina – presuda, zaboraviš onaj pokret u kom poruka stigne, a ti je samo pročitaš.

Nekad zaboraviš kako je to kad nisi u neravnoteži. Kad razgovor nije ispit koji moraš da položiš sa najvišom ocenom da bi zavredela pažnju, kad ne moraš da odmeravaš svaku reč koju izgovoriš ili napišeš da ne bi bila pogrešno shvaćena.

I onda se pojavi neko. Ne sa težinom sudbine ili dramskim zapletom, već prosto – pojavi se. Glas s druge strane ekrana koji ne traži ništa, a daje ono što je najteže naći: mir. I nema više udisanja svake reči u potrazi za skrivenim otrovom. Samo pročitaš, osetiš kako ti se lice menja u osmeh i nastaviš dan.

Ovo je onaj razgovor koji ne iscrpljuje. Intelektualni ping-pong koji te ne ostavlja zadihanom, već osveženom. Duhovitost koja ne služi kao štit, već kao poziv na igru. Bez polaganja prava, bez onih tihih testova koje smo naučile da zadajemo sebi iz straha da ne budemo ponovo ranjive.

Fascinantno je koliko smo se odvikli od jednostavnosti. Nisam znala koliko mi je nedostajalo nešto tako elementarno. Poruka koja stigne usred običnog utorka i čiji je jedini cilj da bude tu. Bez skrivenih namera. Prisutnost bez uslovljavanja. Toplina koja ne ispostavlja račun na kraju meseca.

To je ta posebna vrsta komunikacije za koju nemaš definiciju dok je ne doživiš. Ona u kojoj ne gradiš teoriju od čekanja, niti od tišine praviš "slučaj".

Poruka stigne u nekom sasvim nebitnom trenutku. Možda nije ni mudra, ni duga, ali izmami osmeh.

Ah, da. Ovako izgleda lako.

I možda je to sve što jeste. I možda je baš to – sasvim dovoljno.

Muzička podloga za dane koji odjednom postanu lakši.