Anestezija na 30 i kusur stepeni

Nisam pisala više od mesec dana.

Nije bilo drame, nije bilo razloga koji se lako da objasniti. Bila je samo tišina. Ona vrsta tišine koja nije mir, nego odsustvo. Odsustvo volje, odsustvo energije, odsustvo sreće.

Nije ni tuga. Tuga ima težinu, ima suze, ima neki oblik koji možeš da opipaš ili bar pokušaš da baciš na papir. Ovo je ravna linija koja traje i traje dok ne zaboraviš kako je izgledalo kad nije bila ravna. Stanje u kom se unutrašnji rezervoar ispraznio do poslednje kapi, a motor nastavio da radi na suvo, po automatizmu.

Samo sedim i gledam kako dani prolaze, potpuno bezvoljna, bez ikakve želje da se pomerim sa mesta. Niko me ne zanima. Ništa me ne dotiče. Sve spoljne senzacije, tuđi životi, reči i drame samo se odbijaju o ovaj zid anestezije koji sam, izgleda, podigla oko sebe da bih preživela.

Ova emotivna praznina je apsolutna. Pokušavam da se setim šta me je do pre samo nekoliko nedelja radovalo, šta mi je palilo iskru u očima, ali nailazim na mrak.

I tu je još jedna kočnica — novac, ili njegov večiti nedostatak. Kako uopšte da planiraš sutra kada ti je danas vezano u čvor? Svaka ideja o promeni razbije se o zid surove, materijalne realnosti. Finansijski pritisak usisa i ono malo kreativnog kiseonika što ostane, pa ostaneš zarobljen u kavezu gde ti je jedini domet goli opstanak.

Kao da je svaka radost, i ona najmanja, detinjasta, jednostavna, iscurila iz mog tela, ostavljajući samo ljušturu koja obavlja funkcije. Preživljavam smene, odrađujem sate, guram dan po dan samo da prođe, čekajući da padne mrak kako bih mogla da kažem da je još jedan krug završen.

Kažu da je kretanje život, ali trenutno je moj najveći uspeh to što dišem i što prolazim kroz sate koji se vuku kao žvaka na vrelom asfaltu. Samo sedim u mraku i čekam da prođe.

Večeras sedim pred računarom. Pored mene su cigarete, upaljač, telefon. Knjiga koju nisam otvorila. Gomila rokovnika i svezaka u kojima su zapisane tuđe zvezde i moje misli, pomešano, kako i treba. Lampa svetli. Mačke spavaju na krevetu iza mene, ravnodušne prema svemu, kao što mačke i umeju.

Nisam tužna. Nisam ni srećna. Samo sam tu.

I nekako, večeras, to je bilo dovoljno da otvorim ovo i počnem da pišem. Ne znam šta se promenilo između juče i danas. Možda ništa. Možda su mačke i lampa i paklica cigareta bili prava kombinacija za povratak.

Praznina i dalje postoji. Nezadovoljstvo i dalje postoji.

Ne dolazim ovde jer sam se izlečila ili pronašla odgovor. Dolazim jer je pisanje jedino mesto gde ravna linija malo zatreperi. Jedino mesto koje je samo moje, čak i kad nemam šta da kažem.

Posebno kad nemam šta da kažem.