Prazna čaša Gorkog lista, puna pepeljara i papiri koji trpe sve. Crno-bela estetika za misli koje nisu crno-bele. Ovo je rubrika o gorkim istinama i tišini koja ostaje kad se svi ostali raziđu. Bez šećera, samo čist pelin života i tišina koja vrišti.
Dnevnik tišine
22:39 je, martovski Negotin se guši u sopstvenom sivilu, a ja sedim naspram tišine koja je konačno prestala da postavlja pitanja. Postoje izdaje koje bole, i postoje one koje te prosto – otrezne. Ovo nije tekst pisan mastilom, već kiselinom koja rastvara iluzije.
Dnevnik tišine
Sunce ne popravlja krovove, niti krpi pukotine na zidovima. Ono ih samo osvetli. I u tom svetlu, svaka nesavršenost postaje plan za rad, a ne razlog za očaj.
Dnevnik tišine
Tišina je prostor u kom moji demoni i ja sednemo na piće i dogovorimo se oko sledećeg koraka. Ovde nema motivacionih govora ni 'biće sve u redu' flastera.