Svetlo koje otkriva prašinu
Sunce ne popravlja krovove, niti krpi pukotine na zidovima. Ono ih samo osvetli. I u tom svetlu, svaka nesavršenost postaje plan za rad, a ne razlog za očaj.
Vreme: 07:45h
Atmosfera: Hladno jutro, ali prodorno.
Miris prve kafe bez šećera i svetlo koje ne prašta.
Slušam: Dorthia Cottrell – "Gold"
Prvi izdanci zumbula se jutros kupaju u sunčevoj svetlosti, proleće je pre par dana potpisalo ugovor. Jutra su još uvek hladna, ali svetlost ne pita za temperaturu. Samo se pojavi.
I to me podseti na jednu neprijatnu istinu.
Buđenje ne dolazi kad smo spremni. Dolazi kad više ne možemo da spavamo u sopstvenim izgovorima.
Zima je komforna. Uvučeš se u navike, u stare misli, u „ma dobro je ovako“. Čovek se lako navikne na polusvetlo. Nije mrak, ali nije ni jasno. Dovoljno da ne vidiš šta tačno stoji ispred tebe.
A onda – sunce. Bez patetike. Bez fanfara. Samo dođe i pokaže prašinu.
I to je momenat koji volim i mrzim istovremeno.
Jer buđenje nije romantično. Nema violina. Ima suočavanje. Ima ono:
„Dobro jutro. Ovo si ti. Bez filtera. Bez dramatike. Bez publike.“
Bivstvovanje je zapravo vrlo jednostavno. Disati. Hodati. Osetiti vazduh koji je još hladan, ali obećava.
Problem je što mi stalno pokušavamo da budemo nešto više od onoga što jesmo – umesto da prvo budemo to.
Danas, 24. marta, sunce izgleda kao poruka:
Ne moraš još da cvetaš. Samo se probudi.
Nema velikih odluka. Nema spektakla. Samo mali trzaj iznutra. Kao kad led počne da puca, ali se spolja još ništa ne vidi.
Možda je buđenje samo to – trenutak kad prestaneš da se pretvaraš da ti je udobno u sopstvenoj hibernaciji.
Sunce danas nije tu da nas spasi.
Tu je da nas razotkrije.
A to je, iskreno, mnogo korisnije.
Post scriptum: Tekst je nastao u pokretu, između prve kafe i prvog suočavanja.On nije tu da te uteši. Tu je da te podseti da je svetlo, koliko god hladno bilo, jedini način da vidiš gde se zapravo nalaziš.
Pitanje za tebe: Šta je ono što si jutros videla u prašini, a juče si uspešno ignorisala? U čemu ti je postalo previše udobno?
