Kiselina

Postoje izdaje koje bole, i postoje one koje te prosto – otrezne.

Postoje sati u kojima se ne meri vreme, već stepen otrežnjenja.

22:39 je, martovski Negotin se guši u sopstvenom sivilu, a ja sedim naspram tišine koja je konačno prestala da postavlja pitanja.

Kada provedeš hiljadu i dvesta sedamdeset osam dana gradeći kulu od reči, simbola i tišine koja ima težinu, očekuješ da onaj preko puta tebe barem nauči razliku između hrama i trafike. Ali, život uvek ima taj cinični smisao za humor.

Nije me uvredio odlazak. Uvredio me je izbor.

Gledam taj novi "pejzaž" u koji se smestio i ne vidim napredak. Vidim samo prosek. Vidim buku koja pokušava da simulira život i meketanje koje bi da prođe kao stav. To je onaj trenutak kada shvatiš da tvoj sagovornik nije bio spreman za tvoju svetlost, pa je potražio neonsku reklamu na periferiji. Lakše je, jeftinije je, i ne postavlja pitanja na koja nemaš odgovor.

Moja inteligencija je moj najhladniji saveznik. Ona mi ne dozvoljava da se ljutim, jer ljutnja podrazumeva da je protivnik dostojan. Ovde nema protivnika.

Postoji samo otrežnjujuća spoznaja da sam bacala bisere pred nekoga ko preferira plastiku.

Kažu da se ljudi vraćaju tamo gde im je bilo dobro. Ja kažem da se ljudi vraćaju tamo gde se ne osećaju malim. Zato se on nikada neće vratiti u moj život.

Moja visina je postala njegova vrtoglavica, a ja ne planiram da silazim u njegov plićak samo da bi njemu bilo udobno.

Nek ostane u mraku podruma koji je izabrao (nakon 1278 dana "gledanja u Sunce") jer je tamo "sigurnije", tamo se ne vidi koliko je zapravo mali.

Dok se oni bave dokazivanjem sopstvenog postojanja kroz filtere i meketanje, ja palim cigaretu i posmatram kako moje Sunce polako, ali nemilosrdno, spaljuje sve što je lažno. Nema tu ljutnje, samo fizika. Svetlost ne mrzi mrak, ona ga jednostavno poništava svojom pojavom.

"Neko" je pre 84 dana rekao 'Vaistinu!', misleći da je ciničan.

Ja kažem – vaistinu, ništa više nije isto otkako sam prestala da budem publika u loše režiranom pozorišnom komadu.

Ovaj tekst nije pisan mastilom. Pisan je kiselinom koja rastvara iluzije.

Energija se ne troši, ona samo menja oblik. Moja se večeras zgusnula u tišinu koja ne traži opravdanje.

Neko troši hiljadu dvesta sedamdeset osam dana da stvori čitav jedan univerzum, a neko tri minuta da ga proda za sitniš. To nije gubitak onoga ko stvara, to je prosto – bankrot onoga ko trguje.

Pepeljara je punija za jednu iluziju manje. U Negotinu je sivo, ali u meni je kristalno jasno.

Vaistinu – slobodna sam!