Dnevnik tišine
Tišina je prostor u kom moji demoni i ja sednemo na piće i dogovorimo se oko sledećeg koraka. Ovde nema motivacionih govora ni 'biće sve u redu' flastera.
Postoje ljudi koji beže od tišine. Puste muziku da je prekrije, telefon da svetli. Samo da ne ostanu sami sa sobom.
Ja sam od onih koji sednu u tišinu kao u fotelju. Namestim se. Zapalim misao kao cigaretu. I gledam kako dim ide pravo u ono što pokušavam da ne vidim.
Tišina nije odsustvo zvuka. Tišina je prostor u kom moji demoni i ja sednemo na piće i dogovorimo se oko sledećeg koraka. Zabavno je, zapravo, koliko se ljudi plaši tog mraka, a tamo su zapravo svi najbolji odgovori.
"How would I know that this could be my fate?"
Dnevnik Tišine nije mesto za citate sa Pinteresta. Niti za instant-prosvetljenje. Ovde nema motivacionih govora, nema „biće sve u redu“ flastera. Ovo su zapisi o onome što ne izgovaram naglas. O ljubavi koja me ogoli, o sujeti koju hranim, o strahu koji glumim da ne postoji. O onom momentu kad shvatim da sam i žrtva i dželat u istoj priči.
Dnevnik Tišine je prostor između dve misli. Između poruke koju nisam poslala i rečenice koju sam progutala. Između „mogu bez njega“ i „znam da lažem sebe“.
Tišina nikad ne laže. A ovde je puštam da govori.
