Arhiva jednog nestajanja (2022. - 2025.)

Napravila sam profil da "upoznam" svet, da razbijem dokolicu, da usavršim engleski. Htela sam pisma koja putuju hiljadama kilometara i ljude čija imena jedva izgovaram. Htela sam širinu. Slowly je trebalo da bude moj digitalni prozor u nepoznato – iščekivanje dok brojim sate do isporuke pisma. Ironija je što se aplikacija zove Slowly. Jer sve je išlo polako. Toliko polako da nisam ni primetila kako mi godine cure kroz prste dok čekam da se ikonica pisma pretvori u pročitane redove.

A onda se desio on. Bez pasoša, bez stranog akcenta, bez potrebe za rečnikom.

„A“.

Od celog sveta, dobila sam komšiluk. Od mog vežbanja engleskog ostala je samo tišina na maternjem jeziku. Svi oni stranci, sve te egzotične destinacije koje sam planirala da istražim kroz reči – sve je palo u vodu. Jedno pismo iz Srbije je bilo dovoljno da mi sruši koncept.

Lokalna manipulacija: Lakše je nekome ući pod kožu kad priča tvojim jezikom, kad zna tvoje ulice i tvoj mentalitet. Bliskost se desi prebrzo, iako aplikacija kaže „polako“.

Cena gubljenja: Želela sam da naučim jezik, a završila sam učeći lekciju koju niko ne želi da savlada. O bolu koji ne putuje kilometrima, nego sedi tu, u meni.

Tri i po godine. Od 2022. do kraja 2025. To nije dopisivanje. To je opsada.

Gradacija tišine

2022.: Radoznalost. „Bezazleno“ kuckanje dok grad živi oko mene. On je bio samo zanimljiv obrt u mom planu da upoznam svet.

2023. Mart: Upgrade u pakao! Mesec kad je proleće u gradu mirisalo na promenu, a moja „bezazlena“ prepiska dobila novi dom. Napustili smo Slowly. Pisma su postala prespora za glad koju je on u meni hranio. Prešli smo na Google Chat.

To je bio trenutak kad je moja privatnost kapitulirala.

Više nije bilo onog romantičnog odbrojavanja sati do isporuke pisma. Sad je sve bilo tu. U realnom vremenu. Plava tačkica koja svetli kao neon nad praznim barom – dokaz da je on tu. Da me gleda. Da čeka. Ili da ja čekam njega, dok hodam kroz masu, sudarajući se sa ljudima jer ne skidam pogled sa ekrana.

Instant manipulacija: Google Chat nije mesto za duga pisma; to je mesto za kratke, hirurške rezove. Rečenice koje te udare dok prelaziš ulicu. Pitanja koja traže hitne odgovore. Tri i po godine života, od kojih su dve i po prošle u onom bolesnom „typing...“ mehuriću koji ti ne da da dišeš.

Gubitak granica: Više nije bio „onaj stranac iz Srbije“ koji piše pisma. Postao je obaveštenje na mom zaključanom ekranu u 2 ujutru. Postao je zvuk koji mi prekida misli.

Mislila sam da prelazimo na „brže i bolje“. Zapravo smo samo ubrzali proces mog nestajanja.

Mreža se steže: Od marta 2023. moj telefon više nije bio moj alat za komunikaciju sa svetom. Postao je voki-toki podešen samo na njegovu frekvenciju

2024: Navika. Onaj opasni trenutak kad tuđe reči postanu tvoj doručak. Kad strani jezici više nisu bitni jer te on „razume“ na tvom jeziku. Manipulacija koja se uvlači kao vlaga u stare zgrade – ne vidiš je, dok sve ne počne da truli.

Kraj 2025: Tišina. Onaj tupi udarac o beton kad shvatiš da si tri i po godine gradila katedralu od peska.

Namerno pišem samo A. Jer zaslužuje samo to jedno slovo nakon hiljada reči koje mi je prodao. Jer tri i po godine mog života ne mogu da stanu u jedno ime, ali mogu u jednu veliku, bolnu prazninu.

1. jul 2022. u 21:00h – 31. decembar 2025. u 02:35h

Počelo je u devet uveče, onog prvog jula kad je grad još mirisao na onaj teški, skoro lepljivi miris lipa koje su na izdisaju. Miris koji guši, a istovremeno te tera da duboko udahneš. Stiglo je pismo. Prvo. Od njega. Nazvaću ga samo A.

Tada nisam znala da otvaram Pandorinu kutiju zapakovanu u digitalnu kovertu. Htela sam engleski, dobila sam lekciju iz preživljavanja na maternjem jeziku. Htela sam svet, dobila sam lavirint iz kojeg sam izlaz tražila tri i po godine.

Poslednji „Seen“

Završilo se tamo gde sve priče o ljudskosti umiru – u pola tri ujutru, poslednjeg dana 2025. godine. Dok su drugi odbrojavali sate, minute, sekunde do novog početka, ja sam brojala krhotine onoga što je ostalo od mene.

Napisala sam mu da je zanemeo. Da je to što radi za nevericu. Čekala sam odgovor koji će bar pokušati da opravda te tri i po godine.

Stigla je jedna reč: „Vaistinu!“

Bez objašnjenja. Bez emocije. Samo taj sramni, cinični odjek koji mi je potvrdio sve što sam duboko u sebi znala, a odbijala da priznam dok sam hodala ovim ulicama gledajući u ekran.

Arhiva manipulacije

Ovo nije priča o ljubavi koja je nestala, patetična priča o slomljenom srcu i suzama. Ovo nije priča o raskidu, niti je pokušaj da se izmoli sažaljenje.

Ovo je seciranje tri i po godine mog života koje su nestale u „typing...“ mehurićima i digitalnim pismima. Ovo je priča o tome kako se u tišini, pismeno i „asertivno“, briše jedna osoba. O tome kako „bezazleno“ postane smrtonosno. Ovo je priča o:

Digitalnom zatvoru: Kako te „Slowly“ uspori, a „Chat“ dotuče.

Gubitku: Ne onom romantičnom, već onom sistemskom, gde ti neko ukrade 1.278 dana života.

Slovu A: Jedinom tragu koji je ostao iza čoveka koji je znao sve moje reči, a na kraju nije imao nijednu svoju.

Nisam tražila heroja, tražila sam širinu. Dobila sam A. Dobila sam tri i po godine hodanja u krug, čekajući da se digitalna magla raščisti. Ali magla se ne čisti, ona te samo polako davi dok ne postaneš deo nje.

Danas, dok pakujem ove krhotine u arhivu, u ušima mi odzvanja samo jedan ritam. Ritam mog nestajanja i ponovnog pokušaja da udahnem.

"You're crying again, You're trying again, You're failing again..." (Archive – Again)